Ljudi | Home

...o selu, žiteljima, njihovim životima

Mlad i talentovan - Vladimiru prva nagrada za priču

Mladom i talentovanom Krsturcu dodeljena je prva nagrada u Pančevu za priču " 46&2 "

Centar za talente „Mihajlo Pupin“ u Pančevu je raspisao konkusr za najbolji učenički rad iz književnosti likovnog stvaralaštva za učenike osnovnoh i srednjih škola za školsku 2006/07. godinu.

Među 445 radova koji su su pristigli na konkurs bio je i rad Vladimira Živkovića, učenika profesorice Milane Mandić, koji pohađa treći razred gimnazije i živi u Srpskom Krsturu. Vladina priča „ 46&2 “ je osvojila prvu nagradu na konkursu.

Priča govori o ljudskoj potrazi za identitetom. Motiv priče je neznanje čoveka gde pripada u ovom svetu, želja za besmrtnošću, inspirisana ljubavlju i muzikom. Prvo su nastale teze još 2004. godine, a decembra 2006. je priča uobličena na četiri strane i poslata na konkurs.

Zajedno sa svojom profesoricom je prisustovao 9. februara 2007. godine svečanoj dodeli nagrade u Pančevu koja se odvijala u Gradskoj biblioteci i bila prava kulturna smotra stvaralaštva Banata.

  Povodom nagrade Vladimir kaže – Iznenađen sam da sam dobio prvu nagradu. Volim da čitam epsku fantastiku i po nekad osećam potrebu da nešto napišem., obično priču c naučno-fantastčnim elementima. Kad čita čovek želi da pobegne od svakodnevnice. Ne identifikuje se sa junacima, samo se isključje iz svakidašnjice. Naravno srećan sam i zadovoljan i počastovan priznanjem.

  - Po svemu sudeći, u pitanje je intiligentan i maštovit mlad čovek – kaže profesorica Milana – koji sa belikom pronicljivošću sagledava stvarnost oko sebe. Svojim razmišljanjima Vlada polako prodire u suštinu stvari života što pokazuje i na časovima i u svojim pričama. Slušajuči ostale radove na dodeli priznanja u Pančevu pokazalo se da je Vladimirova priča zaista zaslužila prvu nagradu jer priča ima notu ozbiljnosti koja Vladu približava afirmisanim piscima.
 

 46&2  - Stvorenje, nalik čoveka, čuči u sopstvenom izmetu, okovanih ruku i nogu. Tamnica u kojoj je zarobljen je duboko ispod zemlje, bez prozora tako da ni tračak svetlosti ne dopire do njegovih odaja. Stvorenje bez imena, možda je nekada bio čovek ali od čovečijeg mu je ostalo samo izmučeno i osakaćeno telo. I ako takav, on ne oseća nikakav fizicki bol, koža mu je prekrivena ožiljcima, nema dela na njegovoj koži gde ih nema. Budi se sa jednim istim pitanjima od koih mu glava puca i gubi želju za životom.

            -Ko sam ja?

            -Zbog čega sam ovde?

Često bi udarao glavom o zid do nesvesti u pokušaju da se ubije, ali svaki put kada bi se probudio imao bi zavoj oko glave, i često oko zglobova.

            -Ko me sprečava da okončam svoj život?

            -Da li sam vredan nekome živ ili sam već mrtav, a ovo pakao?

Bezimeni se digao na prste i obmotao vrat lanacem od ruke koji je bio pričvršćen za zid. Zatvori oči, i ako nema razlike između tame i unutrašnosti kapaka. Bezimeni opusti svoje telo, srce ubrzava tok i od jednom ništavilo.

Opet nije uspeo, ponovo se budi, ali sada je sve drugačije, tamnica je osvetljena, jaka svetlost lampe peče mu oči. Jedan misteriozni čovek sedi u uglu sa lulom u zubima. Kada je misteriozni čovek primetio da je Bezimeni budan, on ustaje,uzima srebrno sečivo u ruku i prilazi Bezimenom.

-Konačno si budan lepi moj.

            Reče misteriozni čovek. Bezimenom je sve to zvučalo kao mrmljanje od čega je razumeo samo reč moj.

            -Znači ipak sam živ.............kakva uteha. 

            Pomisli Bezimeni.

            Jedno pitanje je odgovoreno, ali sada postoji još jedno: Ko je taj misteriozni čovek?

            - Možda mi on može odgovoriti na pitanja.

            Bezimeni uzaludno pokušava da izgovori reči, glasne žice kao da su otupele, Vrat mu je natekao od lanca tako da je sad postao i nem.

            -Ti si taj koji me sprečava večitog mira...

Bezimeni je oseća mržnju prema misterioznom čoveku, zbog njega je zamrzeo i sam život i sve što živi. Svojim slabim rukama pokušao je da ga zgrabi ali je lanac prekratak.

-Polako, lepi moj.

Reče misteriozni čovek.

Priđe mu, srebrno sečivo zasija na svetlost lampe. Bezimeni zanemljeno gleda u sečivo, pomišljajući kako će misteriozni čovek postati njegov spasitelji, lišiti ga muka, ali ne. Sečivo prilazi njegovom zglobu, tanka linija tamno crvene tečnosti sliva mu se niz ruku. Bezimeni posmatra svoju ranu, svoju krv, ali ništa ne oseća.

-Ako imam krv znači da sam živ, ali kakvo sam to čudovišta ako ne osećam ni svoj bol, ne osećam ništa...

Pomisli Bezimeni.

Misteriozni čovek uzima sjajnu posudu i skuplja krv koja kaplje niz bezimenove prste. Vraća se u svoju stolicu, uzima još jedan dim iz lule i prinosi posudu ustima i ispija.

Bljesak pred bezimenovim očima, zbunjeno gleda okolo. Kao da dobio neku nesvetu moć, lak je kao perce. Negovo telo diže se prema tavanici, ali ne udara u nju vec prolazi kroz. Sve brže i brže se diže dok se na kraju podigao iznad utvrđenja gde je zarobljen. Stade, pogleda oko sebe, beskrajni horizont, predivne livade u punom prolećnom sjaju. A ispod njega kula ispod koje je ležao zarobljen. Pogledao je u svoje ruke, nijedan ožiljak, savršeno glatke i meke

-Da li sam ja mrtav?

Pomisli Bezimeni.

 Tek kada se navikao na mekanu svetlost oblačnog neba primetio je da je i misteriozni čovek tu.

-Pošao si za mnom?

Zbunjeno  reče misteriozni.

-Pa, nema veze, bilo ti je potrebno malo svežeg vazduha, a i tako se nećeš ničega sećati sutradan. Molio bi te samo da me ne usporavaš.

Misteriozni  čoveka se tada počne kretati kroz vazduh, kao da pliva ali monogo brže nego što bi kroz vodu, posmatrajući ispod sebe. Kada je stigao do tvrđave sa četiri nejednake kule, on zastade i poče se spuštati do najveće od kula. Kroz tavanicu se spusti u jednu lepo uređenu prostoriju gde su sedmorica bogato obučeni ljudi vodili razgovor. Bezimeni je primetio da su misteriozni i on nevidljivi za ljude koji su razgovarali, kao duhovi.. Misteriozni čovek je prišao masi i pažljivo slušao šta pričaju. Ponovo bljesak, ponovo tamnica, misteriozni čovek iz besa što nije čuo razgovor do kraja, udara Bezimenog.

-Nisi mi dopustio da saslušam do kraja!

Reče on ljutito.

Posle nekoliko sadističkih udaraca o Bezimenog, poče ga milovati.

-Lepi moj, lepi moj, sve si slabiji i slabiji svakim danom.

-Znači da ćeš uskoro moći da se odmoriš.

-Znaš lepi moj, sinoć sam imao čudan san. Sanjao sam da večeram sa bogovima, večera je bila ukusna ali se nesećam tačno šta je bilo na stolu. Svi bogovi su ćutali, kada sam pogledao u oči jednog, video sam da ih nema, bila je samo praznina tamo gde su nekada bile. Posle večere mi je prišao sam bog patnje, Mokoša, jedini od njih koji je imao oči, uhvatio me  za glavu i počeo palčevima da mi kopa oči. Jako je bilo strašno lepi moj. Ali nije to bilo najstrašnije, već ono što mi je posle rekao, rekao je, nije važno, i tako me ne bi razumeo.

-Lako je tebi lepi moj, ti ne sanjaš, a i da možeš o čemu bi.

Misteriozini čovek pokupi svoju lampu i lulu i odlazi ostavljajući bezimenog u tami. Kada su se vrata zatvorila i svetlost ugasila, Bezimeni se poče smejati, ludački, po prvi put ikad da se ovako smejao, da se smejao u opšte. Nije više želeo smrt, sada je imao za šta da živi, za osvetu. Osećao je još veću mržnju prema tom čoveku koji ga je zarobio, želeo je osvetu, koju nije znao kako da sprovede. Pre nego što je upoznao misterijoznog čoveka, bio je slab i nepotrbno trošio snagu, ali ju je sada čuvao. Svakim put bi sačuvao više energije nego prošli.

Prošlo je već dosta vremena od zadnje posete misterioznog čoveka, kasnio je već nedeljama, ili se bezimenom bar tako činilo. Ali ponovo poznata škripa vrata, topla svetlost lampe, ali nešto nije bilo isto.Neki drugi čovek je ušao u prostoriju, pažljivo je posmatrao Bezimenog, pomalo uplašeno.U levoj ruci je držao lampu a u desnoj kratki zakrivljen mač, koji nije bio namenjen da bezimenom preseče venu već da probode srce. Bezimeni ga je posmatrao dok se oštrica približavala grudima , trajalo je čitavu večnost. Osećao je nekakvu utehu u tome što će ga ta oštrica lišiti muka. Bezimeni je zaklopio oči i čekao, ali ništa nije osetio. Otvorio je oči i video da je čovek sa mačem još uvek u istom položaju kao što je bio i pre nego što je on zaklopio oči. Savršeno mirno, kao zaleđen, čovek je stajao sa desnom rukom ispruženom prema bezimenom, ali je mač već bio zariven u bezimenove grudi.

-Šta se ovo događa, zašto nisam mrtav?

Tada se, Bezimen pomeri unazad, ili je tako bar hteo. Bezimeni je gledao svoje sopstveno telo kako nepomično stoji sa zarivenim mačem u srce. Pogledao je svoje ruke, ponovo onako glatke i bez ožiljaka kao kada bi leteo sa misterioznim. Bezimeni se poče šetati po sobi, ne odvajajući oči od svog sopstvenog tela. Prvo je posmatrao svoja leđa duž koja se videla kična i brojni ožiljci od mučenja. Zbog izgladnelog tela glava mu je izgledala užasno velika kao i šake i stopala. Tada se začuo neki zvuk, kao tiho kucanje srca, zvuk je dopirao od čoveka sa mačem. Zvuk je bivao sve jači i jači kako bi mu se Bezimeni približavao. Kad mu se približio sasvim blizu, srce je bilo toliko glasno da se praktično moglo videti. Srce je izgledalo preleopo, pulsiralo bi i sa svakom otkucajem zasvetlilo bi plavom prijatnom svetlošću. Bezimeni je zanemljeno gledao u srce, njegovo pulasiranje ga je opčinilo, ali tada glas, kao da mu neko pored glave stoji.

-Poklanjam ti njegovo srce..

Reče glas.

Bezimeni se poče osvrtati da nađe izvor tog glasa.

-Ko si ti.

Viknu Bezimeni.

-Uzmi njegovo srce i poštedi me..

Ponovo se ču glas, ali sada dalje, sa svih stran, tako da bezimeni nije mogao da odredi odakle dolazi.

Bezimeni je ponovo pogledao srce koje je sve brže i brže pulsiralo. Bezimeni ispruži ruku i kažiprstom dodirne srce. Zaslepljujuća svetlost i tada nišatvilo poput sna.

Od bljeska kao da su prošle godine ili možda samo sekunde. Bezimeni je uspeo da otvori oči. Nije video čisto, pogled mu je bio zamućen ali je ipak mogao da vidi da se ne nalazi u tamnici više. Nalazio se na dnu neke provalije, bila je noć ali je mesec dovoljno sijao da se moglo sve videti. Na dnu provalije se nalazio pesak koji je mekano svetleo plavom bojom na mesečini. Jedan kraj provalije nalazio se u senci mesečine. Bezimeni je, ni sam ne znajući zašto,  prišao, zario glavu u senku i video da se tamo nalazi razbijen zemljani ćup, čiji su delovi virili iz peska. Uzeo je dva dela i stavio jedan uz drugog. Delovi su se spojili kao da nisu ni bili razbijeni. Bezimeni je počeo riti po pesku u ptrazi za ostalim delovima. Ubrzo je našao i spojio zadnji deo ćupa. Iz  ćupa se čuo eho, jedna reč koja se tiho ponavljala. Bezimeni je znao šta je ta reč, to je bilo njegovo ime. Očajnički se trudio da čuje tu jednu, slatku reč ali ma koliko se on trudio, nije mogao da razume. Kada je pogledao u ćup video je par prelepih smeđih očiju i ženski, anđeoski osmeh, postojalo je i lice ali ga Bezimeni nije mogao videti. Taj osmeh i te oči su mu bile poznate i možda nekada drage ali nije mogao da se seti. Zbog slabe svetlosti u senci izneo je ćup na mesečini. Kako je mesečina dodirnula ćup, čuo se vrisak iznutra i ponovo se raspao.

Ponovo tamnica, ponovo tama.

-To je bio samo san.

Pomisli Bezimeni.

-Sad znam zašto su strašni, prelepi su a kratko traju.

To je bio jedini san za kojeg on zna, jedini san koji je ikada sanjao, ili on bar tako misli. Sada je bezimeni imao želju da spava samo da bi se taj san ponovio i video taj prelep osmeh, koji je znao njegovo ime.Zaokupiran razmišljanju o snu Bezimeni nije odmah primetio da mu je jedna ruka slobodna od okova. Uz jak trzaj oslobodio je drugu ruku. Čulo se samo šuplje zaveckanje od već tupih alki.

-Zar sam toliko ojačao.

-Šta li se desilo kada sam onom čoveku dodirnuo srce.

Konačno je bio slobodan. I ako je bio mrak Bezimeni je uspeo da priđe vratima i prvi put vidi šta se nalazi iza nljh. Izvan tamnice su se nalazile stepenice postavljene u spirali. Takođe je bilo mračno, ali ne toliko intezivno kao unutra.Glatki kamen od kojih je stepenište bilo sagrađeno blago je odavao neku vrstu svetlosti, ili se bar tako njemu činilo. Bezimeni je tada dobio neku nesvetu brzinu tako da je ubrzo stigao do kraja stepeništa i ako je bilo preko dvesta metara u visini. Na tavanici se nalazio mali otvor odakle je dopirala ta mekana svetlost koja se odbijala od kamenog stepeništa. Kraj puta, vrata slična vratima od tamnice. Bezimeni je bez zastajanja došao do njih i otvorio.Iza vrata nalazila se prostorija bogato urađena, sa kaminom koji je bio  jedini izvor svetlosti. Bezimeni je prevukao pogled preko zidova i video senku čoveka koja treperi od vatre iz kamina.

-Očekivao sam te lepi moj.

Reče čovek.

Kada je Bezimeni čuo te reči, taj tako pozant glas, u njemu se probudila ta mržnja, žela za osvetom. Sa životinjskim besom Bezimeni je potrčao do njeg, uhvatio za vrat i digao od zemlje. Ali ne, nije želeo da ga ubio već je želeo da pati, da postane isto što i on, a pre svega želeo je odgovor.

-Ko sam ja!

Zaurlao je Bezimeni. Od njegovog glasa vatra je zatreperila i promenila boju od narandžaste do tamno crvene, menjajući boju prostorije.

Bezimeni je bacio misterioznog čoveka na drugi kraj prostorije.

-Zvala se Elenora.

Promuklo reče misteriozni čovek.

Kad je čuo te reči Bezimeni se umiri. Osmeh iz ćupa sada je dobio potpun lik, tako predivan, tako prelep. Odjednom su se stvorile slike u njegovoj glavi, slike nje, njegove drage Elenore, njen osmeh, sada još lepši, njeni pokreti poput talasanje vazduha iznad vatre, njeni dodiri, njen pogled.  

Misli mu prekide misteriozni čovek, koji se već digao.

-Znaš li koliko je prošlo vremena od našeg poslednjeg susreta lepi moj?

Bezimeni je zbunjeno gledao još uvek potrešen novim mislima koje su navirale.

            -Dopusti mi da ti ispričam pa onda radi sa mnom šta želiš.

            Misteriozni čovek tada sede na jednu stolicu koja se nalazla pored kamina, uze lulu sa poda, povuče dim i poče.

            -Vidiš lepi moj, ja sam tebe držao zarobljenog jer sam znao nešto o tebi što čak ni ti nisi znao. Znao sam da ti nisi običan čovek. Kroz snove sam dobio vizije o tebi i tvojoj tajni, snovi su mi je rekli, da kroz tvoju krv protče krv bogova. Krv koja ako se dovoljno unese u telo, daruje besmrtnost. Četiri godine su me ti snovi proganjali, četiri godine dok te nisam našao, našao i zarobio.Ti si tada bio previše moćan za mene, pa sam prvo morao da te oslabim, oslabio sam te time što sam te odučio da voliš.

            Bezimenom se sjurila krv u glav, mogao je da čuje otkucaje svog srca koji su bivali sve brži i brži, nekako se suzdržavao da  sasluša do kraja misterioznog čoveka.

            -Znao sam da ću postati besmrtan ako pijem tvoju krv ali za ostale tvoje sposobnosti mi snovi nisu rekli. Pomoću tvoje krvi nadgledao sam svoje neprijatelje ali si ti mogao više, bio si jači i od samog vremena..

            -Kada mi je voljena žena, sa detetom u trbuhu, umral, osetio sam ogromnu krivicu. Novi snovi su počeli da naviru, svaki strašniji od prošlog, nisam mogao više da izdržim. Poslao sam slugu da te liši muka, i ako je deo mene znao da se sluga neće vratiti. Nisam se usudio da te posetim jer su snovi te noći prestali, mislio sam da je stvar završena.

            -Godine su prošle, ja sam zbog tvoje krvi ostao živi, zbog toga nisam mogao da te zaboravim. Pet vekova je prošlo bez ijednog sna, do sinoć. Sinoć sam ponovo sanjao večeru sa bogovima samo što si ti sada uzvišeno sedeo za stolom sa Mokošom pored sebe. Znao sam da ćeš se vratiti.

- Pet vekova lepi moj, pet vekova ja nisam bio dovoljno čovek da siđem, pet vekova tvoja krv je gorela u meni.

Bezimeni je stajao ćuteći, posmatrajući ga, razmišljajući šta sledeće da ga pita. Svoje ime, mora ga pitati svoje ime, nešto što mu je bilo najvažnije, do tada.

-Elenora...

-Šta se desilo sa njom?

Gledajući u pod zapitao je Bezimeni.

Misteriozni čovek je pogledo Bezimenovo osakaćeno lice. Uze dim iz lule i reče:

-Posle toliko vremena ti je još voliš, toliko je voliš da si nju stavio ispred sebe.

-Elenora je mrtva, mrtva već godinama. Umrla je od bolesti istog dana kada je i moj nerođeni sin umro.

Bezimeni ga pogleda, srce još jače poče lupati, toliko jako da mu se vid poče mutiti.

-Vidiš, ja sam rođen sa darem i sa prokletstvom, rođen sam kao inkuba. Bio sam ljubomoran vaše ljubavi, zaveo sam Elenoru, okrenuo te protiv nje i time oslabio.

Misteriozni čovek je tada ustao i otišao do ogledala koji je bio prekriven sa plavim platnom, svuko platno i rekao:

-Pogledaj.

-Pogledaj šta sam ja.

U ogledalo se nalzio lik isušenog lica sa kozijim rogovima. Nos kao da je bio odsečen, a kroz oči i usta prodirao je plamen koji nije odavao svetlost. Tada priđe stolu i sa njega uzme neki metalni predmet, jedan kraj stavi u usta dok je desnom rukom držao drugi kraj.

-Sada je došlo tvoje vreme, u kom ja ne smem da postojim.

-Neka svet padne pod tvoju milost i nemilost.

Tiho reče misteriozni čovek.

-Kako se zovem?

Ne gledajući u njega zapita Bezimeni.

-Tvoje ime je...

Misteriozni čovek tada pade na zemlju uz bljesak iz predmeta i pucanj poput groma. Krv poče liti iz  rane na njegovom potiljku.

Bezimenom srce naglo uspori, na hiljade sećanja sjuri mu se u glavu, svaki trenutak njegovog života jasan kao dan, njegov nekadašnji život, njegov stari lik u ogledalo.Dva zarobljena hromozoma u njemu su se tada oslobodili, darujući mu božanske moći. On tada istrča iz sobe, iz sledeće, sve dok se nije nalazio izvan te kuće. Napolju je padala kiša, moštvo ljudi sagnutih glava hodalo je ulicom. On ih nije primećivao, pogledao je na nebi i poleteo ka njemu jer njegovo traganje nije završeno.Sada kad zna ko je i kada je povratio svoju moć, morao je da nađe nju, pa makar sve bogove oslepeo. Jer njegovo ime je.....

Vladimir Živković - Amerikanac
 

  © 2005 www.krstur.com  created by Veca & Miško