Ljudi | Home

... malo nešto iz Novog Kneževca

FEB 2009 - RAZGOVORI NA SOKAKU: Berber Prle u američkom oklopu

I za novokneževačke berbere i njihove mušterije berberskih pet minuta oduvek je bio rastegljiv pojam, od nekoliko minuta pa dokle potraje. "Koliko traje berberskih pet minuta niko nikada nije dokučio, niti se može precizno izmeriti", priča berber Dušan Perišić (29), koji je nadimak i ime berbernice "Prle" nasledio od oca Branislava. Ali, ako se ne zna koliko može da potraje berberskih pet minuta, u Novom Kneževcu se bar zna da je berbernica na istom potesu u centru varoši već vek i po.

Ako mušterija nije zatekla majstora u radnji, ranije se znalo da je skoknuo u komšiluk na špricer u nekada prestižnu kafanu "Jadran", koja je odavno zatvorena a u lokalu su se usidrili Kinezi sa svojom robom. Da se stara berberska pravila ne menjaju, uverio sam se u četvrtak blizu podneva kada je majstor Prleta mušterija iščekivala da se vrati sa pića, ali jedina razlika je što majstor mora da pruži nekoliko koraka dalje do kafića "Gol" i što ne obožava "hosu lepeš" nego, kad u radnji nema nikog, skokne na kaficu i sok. Čuli smo da ništa od starih dobrih pravila ne menjaju ni mušterije, koje dolaze kod Prleta na šišanje i brijanje, imaju strpljenja da, kada je u radnji gužva, iščekaju berberskih pet minuta, čak i kada se rastegle i duže od sat i po, tako što se "Gol" pretvori u berbersku čekaonicu, za šta je nekada služio "Jadran".

- Dok obrtnica nije prešla na moje ime radio sam u očevoj berbernici, u vreme studiranja i u Beogradu, a kratko vreme imao sam radnju i u Kanjiži - otkriva Prle, koji je u berberskom poslu već dvanaestu godinu. - Pre oca nije bilo berbera u familiji, a na izučavanje ovog zanata upisao se jer nije primljen za mesara, što je bila želja njegovog oca, mog deda Zlatoja, koji je bio mesar. Primali su za mesare 30 učenika, a on bio 32. na listi, pa se u Školi za KV radnike "Pap Pal" u Senti upisao u berbere. Praksu je imao kod novokneževačkog brice Milana Savina, a kada je izučio zanat nije dugo ostao u berbernici, nego se zaposlio u štampariji "Lepenke" i radio kao mašinista. Napustio je "Lepenku" 1995. godine i otvorio berbernicu u našoj kući gde smo živeli, da bismo se pet godina kasnije preselili u ovaj lokal, gde je do tada radnju držao naš čuveni sajdžija Miloje Dokić.

Berbernica je bila u lokalu do sajdžije i držao ju je više od tri decenije Čedomir Matejin, kod nas poznatiji kao Čeda berber, od koga smo kupili sav nameštaj. Pre Čede berbera, u istom lokalu radio je i berber Pera, koji mu je jedno vreme po penzionisanju i pomagao u radnji. U istoj ulici je ranije radnju držao i berber Palika, pa je lokal preselio u svoju kuću, iskusan je majstor, ali čuli smo da nije više berber nego samo frizer, pošto u Novom Kneževcu samo još Prle svoje mušterije brije.
Prle je berberski zanat praktično izučio od oca, diplomu stekao u Kanjiži, završio je i gimnaziju, pa u Beogradu studirao na Višoj medicinskoj školi, usput u prestonici radio u frizerskom salonu "S" na Banjici, u salonu "Estetika" u Zemun Polju, gde je stekao dobru praksu. Usput je šišao kolege i prijatelje studente sa kojima je stanovao u studentskim domovima. Berberski alat mu je uvek bio pri ruci i tako je preživljavao studentske dane.

- Studije nisam priveo kraju, do diplome višeg fizioterapeuta ostalo mi nekoliko ispita, ali ne žalim, niti nameravam da ih polažem, berberski zanat više ne bih menjao ni za šta. Ovaj posao je zlata vredan - uveren je Prle.
Prle je u berbernici svoj gazda, radi sam dvokratno, prvo od osam do podne, sledi pauza i predah, a u popodnevnoj smeni nastavlja da šiša i brije od četiri do sedam, pa tako svaki dan sem nedelje kada radi samo pre podne. Ponedeljkom je radnja zatvorena jer je to oduvek bio berberski svetac.

U berbernici se obično okuplja dosta mušterija i Prletovih drugara, pa uz brijanje i šišanje bude i dosta zezanja, na pauzu se ide u najbliži kafić "Gol". Prle napominje da mu je tamo kancelarija, pa i čekaonica, jer ako nije u berbernici sigurno je u kafiću, a i mušterije kada je gužva u berbernici tamo čekaju, nekada i dva sata. Gužva je najveća petkom posle podne, kada se momci spremaju za izlazak, takođe i u nedelju pre podne kada dođu iz provoda, a kako ponedeljkom ne radi, gužva je i utorkom.

- Kada se u berbernici okupi muško društvo, najviše se ogovaraju, kude ili hvale žene, a uobičajene su i sportske teme - saznajemo od Prleta. - Predsednik sam i igrač našeg Kluba američkog fudbala "Grofovi", pa često navraćaju drugari iz ekipe da se raspitaju za treninge i nastupe. Priča se i ko je koga presvukao na kartama, posebno u igri "solo" koja se s kartama "mađaricama" jedino igra u Novom Kneževcu. Česta tema su i izlasci i provodi, ko je gde bio, koliko popio, kakva je bila muzika, a obavezno se razmatra i kakva je pevačica. Izlaze momci u novokneževačke kafiće, ali svi kažu da su trenutno najbolji izlasci, dobra muzika i pevačica u kanjiškom kafe-baru "Kruna". Političke teme se izbegavaju, a nezaobilazno se nametne i kada će se i gde za društvo nešto kuvati u bograču.

Berberi su nekada bili među najviđenijim ljudima u mestu, a zna se da su se u berbernici oduvek čule i prenosila najnovije lokalne vesti, dogodovštine i tračevi, ko šta nudi za prodaju i kome šta treba.
- Kada bi za sve naplaćivao bar po dinar, već bih bio bogat čovek - uveren je Prle. - Brzo se pročuje i ko je koliko para izgubio ili dobio u kladionici ili na kocki. Izjutra se odmah sazna i ako je neko umro, ili druge važne informacije, a dešava se i da se pročuje da je umro taj i taj, pa kada ga kroz prozor ugledamo da promakne ulicom, ispostavi se da je netačno, da je sahranjen pre vremena.

U uglu berbernice nalazi se nekoliko zaštitnih kaciga za američki fudbal. Prle i drugari su godinama pratili američki fudbal, pa pošto su se malo podgojili, uvideli su da je upravo taj sport za njih pravi izazov. Osnovali su i KAF "Grofovi", a i pored svih nedaća i skupe opreme uključili su se u takmičenje u diviziju "Sever" Prve lige Srbije. Okupilo se preko 40 “američkih fudbalera”, ne samo iz Novog Kneževca, nego i iz okolnih mesta. Za opremanje tima, za oklope i kacige, po igraču treba oko 250 evra, a lane i ove godine uspelo se nabaviti 25 kompleta. Za utakmice treba najmanje 30 kompleta, pa ih pozajmljuju iz Kleka.

- Za razliku od drugih sportova gde ima dosta grubosti, povređivanja i udaranja igrača, američki fudbal je viteška igra. Ovde bar znaš, ako te je neko udario, pružiš mu ruku i nastavljaš dalje. Na šta bi to ličilo kada bi se potuklo stotinak ljudi na terenu, koji su akteri meča, ni policija bez jakog kordona ne bi mogla da se umeša i smiruje situaciju - kaže Prle, prvi među novokneževačkim "Grofovima" oklopnicima.
Berber Prle pa i ostali novokneževački američki fudbaleri su kršni i smeli momci, a inače, nije nepoznata priča da su berberi najsmeliji ljudi na svetu.

- Berber svakog sme da uhvati za nos, a da mu za to i plate - naglašava Prle. - Berberi su vukli za nos i careve, kraljeve i druge vladare, ne iz zle namere nego prilikom brijanja. I ja mušterije smelo uhvatim za nos, jer je to berberski zahvat koji je neizbežan prilikom brijanja, ne može se drugačije, mora se tako postupiti da bi se brijanje odradilo kako valja.
Mada se velika većina muškaraca brije u kućnim uslovima, u sopstvenoj režiji, Prle uverava da što se brijanja tiče, Novi Kneževac je specifična sredina, jer pored starijih za brijanje ima i dosta mlađih mušterija, kojima je gušt da ih on svaki treći dan brije. Dođu da proćaskaju, da osete atmosferu berbernice i obriju se, pošto kako tvrdi i Prle, ni jedan brijač ne može bradu da obrije kao berberska britva.

Svaku mušteriju berber Prle pamti, jer zna da je berbera jako teško promeniti. Uglavnom se ljudi naviknu na jednu frizuru, pa kada dođu i sednu u berbersku stolicu, ne moraju ni reći kako da ih ošiša, zna majstor svoj posao. Primeti se i kada nekog žena ošiša, ili promeni berbera, pa se vrati svom majstoru.
- Nema tu ljutnje, svako za svoje pare može da se šiša gde hoće - napominje Prle. - Znam da je finansijska kriza, mi berberi i frizeri u Novom Kneževcu idemo nekom logikom da kod svih šišanje bude po istoj ceni, a mušterije po svom nahođenju idu da se šišaju gde im je volja.

Prle je ponosan što je jedini berber, a hvali i kolege frizere Paliku i Duleta.
- Ne smetamo mi jedni drugima u poslu, dovoljno je glava u Novom Kneževcu da svi imamo posla, čak i oni koji šišaju na crno - uveren je majstor Prle.
Prle u svakodnevnom radu za šišanje u poslednje vreme dosta koristi mašinice, jer su kod mladih u modi kratke frizure, mada najviše voli rad makazama. Trenutno su popularne "tarzanke", "zemunke" i "čiroki" frizure, ali i šišanje na ćelavo i ostala moda. Iako se na prvi pogled tako ne čini, za berbere i frizere lakše je da šišaju mušterije sa bujnijom kosom. Ima više materijala, pa ako se slučajno pogreši majstor može da popravi frizuru, a kod onih proćelavih oskudnije kose to je teže grešku popraviti. Po pozivu Prle izlazi i na teren, pa šiša i brije mušterije i po kućama. Uglavnom je to sredom i subotom. Kada u podne zatvori radnju obilazi svoje mušterije koji zbog starosti, bolesti ili drugog razloga nisu u mogućnosti da dolaze u radnju. Dešava se da Prle u kućnu posetu krene i drugim danom, baš kao minulog četvrtka, kada se smo priču priveli kraju uputio u Obilićevo da obiđe svoju najstariju mušteriju, 94-godišnjeg Miloša Janjatova – Pupu. Veli da mu prijaju razgovori sa deda Pupom, od koga uvek može nešto pametno da čuje. Šiša i brije Prle stare i sede glave i brade, mlađe takođe, i razmišlja o budućnosti. Sedam godina je u braku, sinčić Đorđe samo što nije napunio šestu godinu i kada ga zapitkuju, odgovara da će kada poraste biti američki fudbaler i kuvar, a tata Prle se nada da će ga vremenom ubediti da postane berber i da nastavi tradiciju.

Milorad Mitrović

 

  © 2009 www.krstur.com