Ljudi | Home

... malo nešto iz Đale

MART 2009 - RAZGOVORI NA SOKAKU:

Zima popustila, a dobro je samo onima što su se nafatirali

U pešačkoj zoni Novog Kneževca sa penzionerima Kristiforom Parojčićem iz Banatskog Aranđelova i Svetozarom Uverićem iz Đale u petak pre podne taman zapodenem priču o aktuelnim životnim (ne)prilikama, a u žurbi jedva uspevam da zadržim paora Milana Belančića iz Đale. U frci je, žuri do menjačnice da razmeni i potroši stotinu evra, koje stiska u ruci, jer od paorluka ne teku ni med ni mleko.

- Dojavili su iz Subotičke mlekare da će mi sinu dati bazen za mleko, pa idem da kupim žinor za trofaznu struju i sve što je potrebno - otkriva Belančić, a na pitanje o problematici otkupa mleka osipa paljbu kao iz puške. - Gotovo je, čuli ste sinoć šta je rek’o direktor Subotičke mlekare, još petsto proizvođača, malih farmera, mora da leti. Mi imamo 18 krava i nešto junica, sve ukupno 24-25 sve ženskih grla, dnevno isporučujemo oko 190 litara mleka. Za sada od nas otkupljuju, mada dosta njih su dobili otkaz, a godinama su isporučivali. Da vam kažem samo jedno: strašno je šta će biti sa malim proizvođačima koji su živeli od tog dinara? Na čija će oni sada vrata, da li će opet na jasle države? Mnogo je takvih u Đali i drugim selima, a za sve ovo je kriva Vlada. Uvozilo se mleko u prahu i koješta, narod sve to jede, od toga svima ne može biti dobro.

Dobro je samo onima koji su se nafatirali, tvrdi Belančić, konkretno sumnjajući i ko je mogao od odgovornih "staviti novce u džep", ali žuri dalje, zbog posla koji ga čeka. Ostajem u društvu, tako reći besposlenih penzionera Kristifora i Svetozara, međutim, ipak nisu tek tako stigli u varoš.
- Došao sam u varoš malo u šetnju, možda nešto i pazarim, zima je popustila, utisak je jako lep - kaže Kristifor. - Novi Kneževac nije loš gradić, napreduje, a sela nam zaostaju. Za to možemo da kritikujemo našu vlast ne samo opštinsku, nego i pokrajinsku i državnu. Ništa nam nisu dali da malo uredimo naša sela. Stigao sama autostopom iako imam automobil, jer kad sam krećem na put nema potrebe da ga vozim. Uvek neko naiđe od prijatelja pa me ponese, ili platim taksi.

Pa, gde se bolje živi - u Banatskom Aranđelovu ili Novom Kneževcu?
- Pa, ja bih više voleo da živim u Kneževcu, a pošto nemam te uslove, jer smo pravili kuću u Banatskom, ne mogu da je prodam, inače bi najradije došli, ja i moja baba, u jedan stančić četiru puta četiri, možda bi lakše živeli i manji bi bili režijski troškovi. Kuća nam je prilično velika, imamo centralno grejanje, nekako moramo da se ugrejemo. Za grejnu sezonu potrošimo pet tona uglja i još pet kubika drva. Zadovoljni smo što preko penzionera u Banatskom Aranđelovu i Opštinskog udruženja u Novom Kneževcu imamo jako dobre dobavljače ogreva, pa smo već sada počeli dobijati ugalj za narednu zimu, naravno na otplatu.

Kristifor veli da se i u penzionerskim danima malo bavi mehanikom, da dodatno zaradi neku kintu. Popravlja traktore, ostalu poljoprivrednu mehanizaciju i automobile, jer je po struci automehičar, bio 35 godina šef radionice u nekadašnjem Poljoprivrednom gazdinstvu "Milivoje Lazin".
- Poznaju me svi, znaju ako doteraju traktor da znaju gde su ga doterali i da će sigurno biti popravljen. Ima u Banatskom još majstora i posla za sve, jer je mehanizacija prilično ostarila. Jedno vreme nisam radio ali se vredi malo angažovati, ipak se ostvari neki prihod. Stiže proleće, ide setva. Od tri jutra oranice koliko imam, koristim samo jutro i po, ostalo sam dao ćerki i zetu pa oni obrađuju. Supruga Lepojka ima neku zemlju u Bačkoj i to dajemo u arendu. Lepojkine sestre su u Malim Pijacama i Horgošu, sin je u Novom Žedniku, ćerka je u Banatskom Aranđelovu. Svi smo se rasporedili, kako je ko znao i umeo, i kako je mogao - konstatuje Kristifor, pa i on ode, da vidi da li će se iz novokneževačke pešačke zone u Banatsko vraćati stopom ili taksijem, pošto bi autobus trebalo dugo čekati.

Ostade mi još Svetozar Uverić, ima kade, došao u varoš kao predsednik mesnog udruženja penzionera Đale, zasedaće Predsedništvo Opštinskog udruženja, pa kaže da će se verovatno razmatrati završni račun za prošlu godinu. U Đali ima oko stotinu penzionera, koje seljačkih, koje radničkih, saznajemo od Svetozara.
- Živimo dosta teško, jer i seljačke i radničke penzije su dosta mizerne - kaže Svetozar. - Jako je malo onih koji primaju preko dvadeset hiljada dinara mesečno. Gro đalinskih penzionera je radilo na imanju "Graničar", tamo sam i ja ostvario penziju. Bio sam 33 godine blagajnik i pred penziju dve godine magacioner, da bi imao malo bolji prosek, pa sada primam 16 hiljada dinara, a prosek đalinskih penzionera je još niži. Žena Desanka mi je nešto bolesna, operisala kukove, jednom, pa posle ponovila i drugi put, a dve ćerke žive u Novom Sadu.

Za skroman život u Đali, uverava Svetozar, može da se iziđe na kraj i sa penzijom koju prima. Podseća da je u Đali za svog života bio svašta, od predsednika Socijalističkog saveza, Mesne zajednica, pa dogurao do prvog čoveka Mesnog udruženja penzionera, a da su najteži i najcrnji dani bili u vreme hiperinflacije 1993. godine, "kada je trebalo šezdeset litri mleka dati za jedno i po pivo, a devetsto litri mleka za džak koncentrata". Priseća se da je u prošlosti bilo i boljih vremena, kada je Đala napredovala, kada se gradila škola, pa vodovod, elektrifikacija, asfaltirali putevi...

- Ne kupujemo odela, nego nosimo ono što imamo od ranije - priznaje Svetozar. - Držimo za svoje potrebe malo svinja i živine. Šest jutara zemlje sam izdao u zakup, dobijam petsto kila pšenice po jutru, pa je to oko 45 hiljada dinara godišnje, pa se i iz tog živi. Da treba da radim zemlju, sada ne bih mogao, ne zato što nemam mehanizaciju, jer kako vidim ovo će biti najteža prolećna setva od kada postoji Đala. Sve je skupo. Treba dati četirsto kila kukuruza za deset kila semena, špecije za zaštitu će biti jako skupe, od cene veštaka da glava zaboli, a kukuruz je jako jeftin, devetsto do hiljadu dinara meter, cena tovljenika u padu. Dok je država bila normalna, dok smo imali preduzeće koje se u selu brinulo o otkupu, bilo je drugačije. Firma "Graničar" nam je prodata, sirotinje puno, svi smo na socijali, a Đala je nekada bila bogato mesto.

Od starosedelačkih familija najviše je bilo Uverića, Zakića, Koledina... Sve ih je manje, pa će Đala u dogledno vreme ostati bez starosedelaca, doći će sasvim novi ljudi. Mi nestajemo, dolaze novi, kupuju kuće za bagatelu. Mislili smo da će nas preporoditi otvaranje graničnog prelaza, ali ispreka iz Mađarske šverceri samo dolaze da prodaju robu, uzmu devize i vrate se nazad, a od naše robe najviše nose rakiju, pivo i cigare. Mi ako idemo, a malo ko od nas ide u Mađarsku, možemo da prenesemo dve kutije cigara i litru rakije, a oni mogu koliko hoće. Di oni to stave, to niko ne zna, ili neće da zna. Nemamo ni potrebe da idemo u Mađarsku, jer sve što tamo ima, ima i kod nas. Znamo i mi Đalinci koliko staje u našu potrošačku korpu, svi nekako preživljavamo jer sami za sebe nešto uvek proizvodimo i dodajemo u tu korpu.

Milorad Mitrović

 

  © 2009 www.krstur.com