Ljudi | Home

...o selu, žiteljima, njihovim životima


ХОБИ МИЛИЦЕ ИЛКИЋ ИЗ СРПСКОГ КРСТУРА КОНАЦ ДЕЛО КРАСИ

Милица Илкић - Мица (62) из Српског Крстура једна je од сада већ ретких жена које чувају од заборава неке од најлепших старих заната, бавећи се њиме неуморно. Њена главна преокупација, и како каже, велика љубав још из давних дана јесте хеклање.
Родом из Драгачева, Милица прича да је у време када је она била млада, у њеном крају било срамота да девојка не зна да израђује ручне радове. У свом крају је научила да штрика и тка ћилиме, а хеклањем је почела да се бави када се удала у Српском Крстуру.
- Изградили смо кућу, опремили је колико-толико, а онда ју је требало мало и украсити и оплеменити детаљима. Сто је био празан, и ја сам била одлучила да сачиним столњак за њега. Учећи сама, тако сам почела, присећа се Илкићева и прерачунава како се хеклањем интензивно бави већ 38 година.
Својевремено је од комшинице баба Бојке узимала мустре, а заједничким снагама израдиле су столњак који су поклониле цркви, за престо.
- Увек сам волела да радим компликованије радове, ”пуније” мустре, а оне су могле да се виде и науче од старијих жена, ретко у новинама.
Кћерка Радојка додаје да је она израду хекланих рукотворина научила ипак из часописа, како каже, мајка је радила веома брзо, па ју је било тешко пратити.
Муж Стеван био је ћурчија, а било је некада доста посла око којег му је помагала. Ипак Милица ни у паузама није дангубила, сваки тренутак користила је да ради своје радове. Радови би освањивали, у правом смислу те речи, јер се дешавало да Милица уз хеклерај дочека зору. Један већи чаршав знала је да заврши за седам дана, радећи од ујутро до увече.
- Уживам у ручним радовима, а када нешто зацртам и почнем да хеклам, то мора да буде завршено, категорична је Милица.
У њеним радовима налазиле су се и мустре ”скинуте” својевремено са Сајма моде у Београду где је муж излагао прслуке.
Исхеклала је Милица преко 100 килограма конца, који се под њеним вештим рукама претварао у најразличитије шустикле, или миљее, столњаке, модне детаље на одевним предметима, па чак и кецеље (каже, може је домаћица припасати поводом свечаног ручка, што да не). Технике су разне (поентлес, ”ковано гвожђе”...), као и мотиви. Могу се видети исхеклани гроздови, цветови, тзв. плисирани детаљи... А сваки ”изгибљени пут”, како се назива мотив једног столњака, нашао је свој пут и власника, док је Милица засигурно могла далеко стићи израђујући их. Машта да исхекла и завесу, док ћерка кроз осмех додаје да је за то потребан и леп прозор.
Највише радова израдила је и поклонила својој деци, родбини, пријатељима. Није имала прилике да их излаже, осим на осмомартовским изложбама у Српском Крстуру, али, како се добар глас далеко чије, тј. у овом случају дела сама говоре, неки њени хеклераји доспели су и до Словеније.
- Никад их нисам продавала, мада би у данашење време било добро спојити лепо и корисно и нешто и продати. Али, ручни радови су најчешће ненаплативи. С друге стране, конац је, поготово сада, веома скуп. Чак је и онима који воле хеклерај, услед немаштине, тешко да издвоје новац за тако нешто, па се задовоље кинеском робом. Многи и не знају да цене хеклане ствари, или кажу да више није модерно имати их на столу. То је ипак ствар укуса, прича Милица.
А како бисмо вам описно дочарали колико је труда потребно за израду само једног делића, рећи ћемо вам да је за израду, рецимо листа дугог неколико центиметара, потребно преко 1.000 убода.
- Супруг се једном здао у рачуницу, па је пребројао и израчунао да је за израду једног столњака било потребно 75.000 убода. Постоје мустре код којих се делови састављају и оне које се раде у једном комаду. Као и у сваком послу потребно је стрпљење и, пре свега - љубав, објашњава ова умешна и спретна жена.
Креативана и стрпљива Милица је изглед многих радова, састваљајући делове, осмислиса сама.
Како од разноликости мотива и дезена све игра пред очима и, што би рекли, сто језика говори, за многе радове би, када бисмо покушали да рачунамо колико је „кукица“ требало, усфалило нула.
Ова стрпљива и насмејана жена још увек је пуна идеја, али јој је жао што млађи нараштаји не маре много за старе занате, што данашњи темпо живљења намеће друге потребе, па се многе лепе ствари занемарују.
- Нико, нажалост, није тражио да га научим хеклерају. Свако време носи своје бреме, али било би добро неговати и старе и лепе вредности, јер је извесно да им се траг губи и да замиру. Унуке су, као млађе, пробале да хеклају, али се на томе и завршило. Да ли ће их то касније заинтересовати, не знам. Милица је, свакако, унучадима припремила леп и богат штафир.

извор: www.novoknezevackenovine.rs | Светлана Уверић | Април 2009
 

  © 2009 www.krstur.com