Ljudi | Home

... malo nešto iz Banatskog Aranđelova


РАЗГОВОРИ НА СОКАКУ:Руфин од деде наследио име и паорлук, а оженио девојку из вароши

Тек када су у недавној хајци у атара Банатског Аранђелова у потесу Кочоват-Шимун одстрељена два вепра, надошла на нишан млађаном, али већ искусном и страственом ловцу Руфину Нешићу (27), нашли смо се очи у очи. Улов је био повод да се позабавим делом, али и именом Руфин, које ми се учинило ретким.
Испоставило се да први утисак може и да превари, не због тога што Руфин Нешић има свој профил на Фејсбуку, већ што сам захваљујући интернету прилично лако открио да ликова са именом или презименом Руфин и те како има сада и да их је било у прошлости. У селу има још неколицина мештана који с поносом носе име Руфин, а код нас и у белом свету има и било је Руфина уметника разних фела, тенисера, калуђера, знаменитих црквених писаца, па и диктатора.

Од Пубија Корнелија Руфина који је за римског диктатора именован 333. године пре нове ере, лекцију из демократије могли би да уче диктатори савремене демократске ере. Остало је забележено да је он с тог места одступио - откривши погрешку у верском обреду свог именовања! За око ми је запео и извесни Филип Руфин, што слови за једног од најконтроверзнијих америчких бизнисмена, вешто скривајући свој живот од јавности, а његово богатство стечено у хотелијерској и коцкарској индустрији Лас Вегаса, процењује се на тричаве две милијарде долара.

Богатство овоземаљског америчког бизнисмена и банатске паорске породице Нешић чији је изданак син Руфин који је одлучио да не оде у град него да остане на селу, немогуће је поредити, али није ни Руфин тиква без корена! Наследио је Руфин дедино име и остао на имању које су Нешићи стекли, пуштајући корење на северу Баната, када је њихово семе игром случаја пало на пашњак међу овдашње чобане.
- На пашњаку је неко донео и мушко дете оставио га, а нашли су га чобани који су чували овце и донели га код Штеванчевих. Дечак је толико знао да каже да је Нешић! Тог нашег претка прихватила је фамилија Штеванчев, од које смо и наследили крсну славу Светог Стефана коју славимо 9. јануара - прича Руфинов отац Недељко Нешић (58).

Деда млађаног Руфина, а Недељков отац Руфин, био је паор и скупио је прилично имања, међутим, Недељко се тек касније покајао што је у новокнежевачким фирмама “Транспорт” и “Лепенка” укњижио деценију и по радног стажа, па се вратио у Банатско Аранђелово.
- Боље би било да нисам ни дана радио у државним предузећима, да сам у самом старту остао код куће, верујем, имао бих данас пољопривредни авион - уверен је Недељко. - Да се вратим на имање преломило се када отац Руфин више није могао да ради пуном снагом и када је било питање да ли ће имање почети да се растаче. Као јединац у породици решио сам да оставим алат у “Лепенци” и бринем о имању, јер знам да је капитал чудо, без обзира да ли био мали или велики. Није ипак исто, што сам ја имао где да се вратим на очево имање и наставим где је он застао, али верујем да ће се многи из вароши вратити на село, јер људи у Београду, Новом Саду и другим великим варошима гуше сами себе.

И син Руфин који је од тада стасао, па и своју фамилију под истим кровом засновао, изразио је жељу да после завршене средње школе остане у паорлуку и настави дединим и очевим стопама. Недељко вели да су оберучке подупрли ту Руфинову жељу, да не остане међу последњима, него да напредује у пољопривреди. Заједно се пољопривредом баве се Недељко и супруга му Марица, Руфин и други син Зоран, који живи у Новом Кнежевцу. И сестра им Зорица, удата за Душка Ланцоша, засебно живи у селу са фамилијом, држе пет крава и како тврди Недељко, без обзира на све рачунице зараде од пољопривреде, колико би негде на послу код другог, а овако су домаћини и газде свог капитала.
- Само да нас мани и пусте да радимо, да нормално можемо да живимо - предочава Недељко. - Иако пуно радимо и улажемо, остаје једва толико да обнављамо производњу. Ко је ушао у кредите, а није добро све прорачунао, биће му зло. Имамо сву неопходну механизацију за потребе нашег имања, па и другима да вршимо услуге. Понекад нисмо ни свесни колико нам је добро, да вероватно то све што имамо не би имали у Немачкој или некој другој развијеној земљи. Жеље су једно, а жеље друго. Можемо имати и жељу да терамо и “Џон Дира”, међутим, наше жеље могу да буду и нереалне, а можда су неке моћније машине и превелике за наше поседе. Под хипотеком је можда лако добити кредит, али треба све чињенице сагледати, мало гледати и унапред.
У породици Нешић су испоштовали обичај, па је породични кум Паја, који је под старе дане много волео у Банатском Арађелову да седи пред кућом на сокаку, Недељковом сину наденуо дедино име Руфин, који не бежи од паорлука. Руфин је баш као и тата Недељко изучио аутомеханичарски занат, па тако у бављењу паорлуком сами поправљају сву расположиву механизацију. Нешићи обрађују стотинак јутара земље, држе тридесетак грла крупне стоке, месечно и поред ниске откупне цене и никакве рачунице испоручују Суботичкој млекари око три хиљаде литара млека...

Од малих ногу, уз паорлук, Руфин је заволео и лов у чије тајне га је највише упутио Цветко Јегдић, тако да се поред већ поменутих вепрова може похвалити да је до сада одстрелио преко стотину лисица, при чему му је рекордна била 2003, када је уловио 43 лисице, а на нишан су му ове сезоне дошла и три шакала.
У време када девојке из села чезну за одласком у вароши Руфин Нешић је девојку из највећег севернобанатског града Кикинде успео приволети да се за њега уда и дође да живи у Банатско Аранђелово. Потрефило се да је једног викенда Руфин у време служења војног рока у Нишу долазио кући на одсуство, а Богдана Шегрт из Кикинде код његове сестре Зорице, школске другарице, дошла на прославу рођендана па је планула љубав, убрзо су се узели и већ имају двоје деце.
- Привикла сам се и увидела да се може лепо, мирно и удобно живети у Банатском Аранђелову - каже снајка Богдана. - У почетку ми је било мало необично када сам у трудноћи излазила због шетње да увече никога нема на улици и нико нигде не мрда. Углавном, највише времена проводим око деце и у кућним пословима, мушкарци се баве пословима у пољопривреди. Сви су се чудили и питали како сам могла да оставим живот у граду и дођем на селу, па их је тешко разуверити да ми је на селу лепше.

Милорад Митровић
| Јануар 2010
 

  © 2009 www.krstur.com