Ljudi | Home

... malo nešto iz Đale


JOVANKA BUNGIN (42), TRGOVAC IZ SELA ĐALE, USPEŠNO POBEDILA LEUKEMIJU

Nek se smrt plaši mene

Priznaje da se u svojoj jednogodišnjoj borbi sa opakom bolešću uplašila samo kada ju je jedna sestra, prilikom ulaska u sterilnu sobu hematološkog odeljenja Kliničkog centra "Vojvodina", pozdravila rečima: "Dobro došla u pakao". Ali ni tada nije izgubila nadu da će pobediti bolest

Jovanka Bungin (42), trgovac iz Đala, malog sela na mađarskoj granici, uspešno je pobedila jedan od najtežih oblika leukemije. Priznaje da se u svojoj jednogodišnjoj borbi sa opakom bolešću uplašila samo kada ju je jedna sestra, prilikom ulaska u sterilnu sobu hematološkog odelenja Kliničkog centra "Vojvodina", pozdravila rečima: "Dobro došla u pakao".
Ali ni tada nije izgubila nadu da će pobediti bolest.

- Jedini lek protiv svih oblika raka je želja za životom i smeh, kao i dobro probrane alternativne metode lečenja. Od momenta kada sam osetila prve simptome bolesti, 12. januara 2003. godine pa do saznanja da me je napala najstrašnija bolest, prošla su samo četiri dana. Bila sam dežurna u prodavnici kada je ušla jedna mušterija, a ja nisam imala snage da joj dodam traženi artikal. Počele su da mi se pojavljuju fleke po telu i nogama i neverujući sam gledala kako mi čvor raste na gornjem delu šake. Sutra sam već otišla na analizu krvi... Na putu do Novog Sada sam pala u nesvest, a probudila sam se tek u bolnici - priča Jovanka.
Kako tvrdi, nije želela da joj iko kaže od čega boluje jer je slutila da će joj reći da je neizlečivo. Nije, naravno, znala da su lekari njenoj familiji rekli da će umreti za dva dana ako ne obezbede 115.000 dinara za prvu terapiju citostatika.

- Bitka za moj život počela je kada sam prvi put stala na vagu. Za dve nedelje sam oslabila 13 kilograma. Pomislila sam: "Jovanka, šta ti vredi što si vitka, ako si mrtva?". Upravo tih dana, čula sam u hodniku jednu sestru koja pita doktorku da li sme da da pacijentkinji neko meso na žaru koje je donela rodbina. Tada joj je ova odgovorila: "Ma daj joj nek jede i pije šta hoće ionako će umreti". Tada sam u sebi rekla: "Ma neka se smrt plaši mene. Ako ću ionako umreti, bar će videti koliko mogu da jedem." Pošto sam stalno bila gladna, već uveče sam izašla u hodnik i zamolila čistačicu da mi donese burek. Ona me je pogledala kao da sam pala sa Marsa, ali je ipak otišla u pekaru - priča Jovanka Bugarin.

Jovanka kaže da su joj najteže padale smrti ljudi s kojima se sprijateljila tokom bolničkih dana, a koji nisu imali snagu i sreću da pobede ovu tešku bolest. Koliko zna, od bolesnika koji su imali njenu dijagnozu, a lečeni su u Kliničkom centru u Novom Sadu u isto vreme kada i ona, preživeo je samo jedan osamnaestogodišnjak.
- S njim sam najviše provodila vremena na puš-pauzi u hodniku. A, nikada neću zaboraviti smrt jednog Gorana kraj čije sam sobe prolazila. To umiranje na odeljenju je pravi košmar za sve. Eto, meni je Bog dao, a možda tu ima i moje zasluge, da danas živim potpuno normalno i da mogu da popijem i čašicu rakijice dnevno ili vino kada mi to prija. Živim kao pravi hedonista, a od kada sam izašla iz bolnice, popila sam samo tri bensendina, kada mi je suprug umro - priča Jovanka.

Jovanka se priseća da je uvek tražila motiv zbog čega mora da živi. Prvi put je to bilo da ode i da vidi gde joj živi ćerka, posle da vidi unuče i tako redom. Ubeđena je da su sve teorije o bolestima relativne, a sama je najbolji primer da nema neizlečivih. - Najvažnije je, kada vas ovako nešto snađe, da ne dozvolite nikom da vas sažaljeva - kaže Jovanka.

 

  © 2010 www.krstur.com