Ljudi | Home

...iz okoline


Reportaža iz Beča, Milorad Mitrović,
Banatski pogled na bečke poslastice  

Posle pikantnog ovčijeg paprikaša na čobanskim feštama u Čoki i Senti, potom i prazničnog roštiljanja, kašika mi je pala u Beču, u ekspediciji novinara koja se zahvaljujući kompaniji JTI obrela na Evropskom novinarskom kongresu. Od desetoro, polovina su bili dopisnici listova iz Severnobanatskog okruga: Nedeljko Kolundžija iz Čoke ("Blic"), Saša Urošev i Pera Trnić iz Kikinde ("Kurir" i "Informer"), Žolt Horvat iz Sente ("Mađar so") i Milorad Mitrović iz Kanjiže ("Dnevnik").

Nije da nas nije interesovala kongresna tematika o evropskim trendovima u štampanim medijima, uticaju interneta na njihovu sudbinu i upotrebi savremenih tehnologija u tradicionalnom novinarstvu, ali na margini kongresa zagolicali su nas bečki gurmanluci i poslatice. Urednika portala www.krstur.com namerno po Beču nismo tražili, jer smo iz dobro obaveštenih izvora saznali da je bio u Srpskom Krsturu zauzet svadbenim veseljem, ali možda će biti prilike drugi put, jer smo se uverili da tamo nije loše.  

Nakon skromne uskršnje užine pojačane farbanim jajima, koju nam je dok smo preletali Balaton služila stjuardesa "Jat ervajza", u austrijskoj metropoli u hotelskoj sobi "Falkeštajnera" dočekala nas je poklon poslastica - originalno mini izdanje čuvene bečke Saher torte! Nije red bio da se prvo latimo slatkiša, ali sam se raspitao kako je nastala i stekla svetsku slavu.

Odgovornost za nastanak ovog deserta pala je na šesnaestogodišnjeg šegrta Franca Sahera, kada je u odsustvu glavnog dvorskog poslastičara, zbog bolesti, za austrijskog vojvodu Meternika i njegove goste plemićke loze, spravio tortu od jaja, maslaca, čokolade i marmelade od kajsija. Prošla je od tada 181 godina, a po istom receptu Saher torte prave se i danas, jer je Franc Saher uspeo za života dobro da razvije slatki biznis, koji je nastavio njegov sin Edvard, otvorivši u blizini Bečke Opere slavni Hotel "Saher". Poslastičari Hotela "Saher" godišnje naprave preko 300.000 torti, koje se prodaju u elegantnim drvenim kutijama i odašilju na sve strane sveta, a vole da se oslade i brojni turisti koji navraćaju u Beč.

Od priče o Saher torti, nismo propustili da se sretnemo sa evropskom novinarskom bratijom u "Betovenhausu", jednom od 220 vinskih lokala "hojrigena", koliko ih ima u Beču, a ovaj je uređen u zdanju u kojem je 1817. godine živeo Ludvig van Betoven.

- Ta, man' te se ljudi čorbe i hleba, latite se onoga čega kući nemate - savetovao je kolega Pera iz Kikinde, dok je iz bogate ponude švedskog stola na svom tanjiru slagao mesnatu ikebanu.  

Ujutro o Đurđevdanu, posle fruštuka, u autobusu u koji smo se ukrcavali zbog prevoza do Gradske kuće Rathaus, sa berčkim šoferom, rodom iz Šapca, odmah se zapodene razgovor. Šofer veli da je u Beču već 44 godine, da je došao kao dete, a otići će kao deda!

- Sine, je si li kupio jagnje? Prase sam sredio juče, stižem za pola sata - oglasio se vozač autobusa, pripremajući se da sa familijom dostojno proslavi krsnu slavu.

Prilikom narednih transfera po Beču, ispostavilo se da su od četiri šofera trojica naše gore lišće. Austrijska prestonica zvanično ima 1,8 miliona duša, a naših i sa balkanskih i prostora bivše Jugoslavije preko 150.000. Mnogo je onih koji su došli kao gastarbajteri i odomaćili, već im stasava i četvrta. Uveravaju nas da dobro su se snašli i da dobro žive, da je život za obične smrtnike "srednje klase" sa mesečnim primanjima od 1.200 do 1.500 evra, jeftiniji i daleko podnošljiviji nego u zavičaju. Ipak, priznaju da je luksuziranje skupo, ali me ništa nije koštalo da se nadomak Rathausa uslikam sa najnovijim izdanjima BMV-a i crne i plave boje. U izlogu knjižare "Mi", u Ulici Burgase 84 koja pripada 7.Okrugu, na koricama naši naslovi: "Balkanski svetovi", "Mali princ", "Sasvim skromni darovi"...   

Reprezentativan je bio banket u Banket sali Rathausa, sve po protokolu, baš kako i priliči, od predjela do deserta od krem sira s prelivom od višanja i drenjina. Iz pušačke šetnje na koju se odlazilo podužim stepeništem, povratak je začinjen prelistavanjem sutrašnjeg izdanja bečkog "Kurira" sa opširnim intervjuom srpskog premijera Ivice Dačića, koji je o Đurđevdanu bio u Beču, ali nismo bili u istoj ekipi.

Pred završetak banketa, izazov je nastaviti provod u nekom od lokala u centru grada, bez obzira što nas je prilikom obilaska varoši, od kojih smo tokom popodneva detaljno upoznali dostupne odaje i druge lepote palate Šenbrun, turistička voditeljica Ljilja sa bečkim stažom od 12 godina uveravala da baš i nema odviše noćnog ludovanja. Prihvatili smo preporuku i u Šenbrunu oprobali "Apfelstrudel", štrudlu od jabuka, drugu bečku poslasticu koju ne treba propustiti.   

Da li zbog ponedeljka, koji je i u Beču bećarski svetac, ili zbog Đurđevdana, na glavnom sokaku koji podseća na beogradsku Knez Mihajlovu, zavirili smo u kafe-bar "Skaj" uspinjući se liftom na šesti sprat, potom se zbog promene ritma spustili u obližnju bočnu uličicu do kubanskog dens kluba "Floridita, u suterenu. Na poseti "Floriditi" posebno je insistirala naša domaćica Ana. Naredni uspon liftom, takođe na šesti sprat, završio se neuspehom, gde sat i po posle ponoći više nije primao goste, nego su nas upućivali na "Amerikan bar" od kojeg smo u startu odustali.

Ponuda od preko 2.500 gostionica i restorana, 500 barova, već pomenutih 220 vinskih lokala "hojrigera" i oko 1.800 gradskih kafana, poslastičarnica i espreso barova, bila je razlog više da sutradan o ručku zasednemo u kafe-restoranu "Landtman", kad su tu pre nas na kaficu svraćali Frojd, Marlen Ditrih, Romi Šnajder, Pol Markantni, Džems Bond, Hilari Klinton...

Dok su se na parkingu na majskom suncu presijavale najluksuznije limuzine, a nostalgični turisti vozili fijakerima, kad smo već u srcu Beča, nije bilo mnogo dileme, većina se odlučila za bečke šnicle! Ubrzo se prosuo postđurđevdanski pljusak, od koga smo se morali malo povukli prema unutrašnjosti terase, da nas kiša ne zaprska. Posluženje je bilo prilično ekspresno, bečke šnicle ogromne i taze, a pivo hladno! Žolt iz Sente se osmehnuo, a i svi ostali su se odmah latili pribora, da ne bi dangubili.               

Mocartove čokoladne kuglice, bečki su brend kojem se ne može odoleti. Na Štefan placu, preko puta od katedrale Svetog Stefana, najtipičnijem simbolu austrijske prestonice, u kojoj se venčao Volfgang Amadeus Mocart i gde mu je služeno opelo, kupili smo čokolande kuglice, mada nam je savetovano da su znatno jeftinije u običnim marketima "Špar" ili "Bila". Mocart ih nikada nije jeo, jer poslastičari su ih izumeli vek posle njegove smrti, najpre u njegovom rodnom Salcburgu, ali su brzo preplavile i Beč. 


 

  © 2013 www.krstur.com