Običaji | Naslovna

 Сачувајмо од заборава - Обренка Брзак

 
Народни обицаји у Српском Крстуру, као и у другим местима Баната полако се губе, мењају или сасвим нестају. Неки од њих су толико промењени да се једва могу распознати. Највише се одржавају верски обичаји који у Српском Крстуру имају дугу традицију а њихово даље очување, зависиће пре свега од младе генерације, која је слабо заинтересована за цркву и религију уопште.

 У Српском Крстуру живи велики број људи различитог порекла, имају много заједничких особина и сличних обичаја. Неки заборављени обичаји сакупљени са терена, по казивањима наших старих, овим путем ће остати забележени.

Обренка Брзак | Пролеће 2010
 

 1. део - СРБИ


Срби  су народ из групе јужних Слoвена настањен у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини (већином у Републици Српској), и деловима Хрватске и Косова.

Кратка историја

Срби припадају јужнослoвенској групи Индоевропљана. Према њиховој традицији, по култури, језику, веровањима и обичајима, етногенеза Срба води нас до српских предака Прото-Словена и Старих Срба које Херодот у 5. веку пре Христа описује под именима Неури и Будини, који су насељавали северно од Дунава у подручју између Дњепра и Карпата. Срби на подручју блиском данашњем спомињу се први пут 822. у 'Анналес регни Францорум'.

Током велике миграције у Еуропи у 5. и 6. веку, Срби на Балкан долазе из више смерова и продиру на подручја између Црног, Егејског, Јонског и Јадранског мора.

Средњовековна Српска држава успиње се под водством Немањићеве династије (1166. - 1371.). Године 1217. Србија постаје краљевина, а 1346. царство. Српска православна црква стиче своју независност 1219. захваљујући Светом Сави Немањићу (1175. - 1235.). Средњевековна Србија свој највећи развој доживљава током владавине цара Душана Немањића када накратко постаје најјача балканска држава. У том времену изграђени су манастири Сопоћани, Милешево и Студеница који су укључени у Светску културну баштину и под заштитом су УНЕСЦО-а.

Инвазијом Турака крајем 14. века прекинут је развој српских земаља. Срби губе битке с Турцима на реци Марици (1371.) и Косову (1389). Окупација почиње крајем 15. века а потрајаће следећих неколико векова. Кроз тих неколико векова Србе чекају тешки дани, најтрагичнији у њиховој историји. Турци одређују Србима намет познат као 'харач' како би се финансирала империјална машинерија. Најгори 'харач' постао им је 'харач у крви', намет који су плаћали у младићима који су отимани од родитеља да би их одгајали као турске војнике 'јањичаре'. Током овог раздобља долази до драстичних демографских промена на подручјима гдје су до тада живјели Срби. Они напуштају Косово и Санџак, али насељавају Хрватску и Славонску Крајину, западне делове данашње Босне и Херцеговине, као и територију данашње Војводине.

Највећа појединачна од тих миграција је била 1690., када Срби под водством патријарха Црнојевића стижу у Панонију (Аустријско царство). Поновно оживљавање српске државе почиње Првим српским устанком против Турака (1804. - 1813.) који је повео Карађорђе Петровић. Србија полако јача, године 1815. она постаје кнежевина, а 1882. краљевина под водством династије Обреновића. Током Карађорђеве династије (1903. - 1945.) Србија се већ састоји од Старе Србије, Косова и Македоније, коју преотима Турској 1912. Након Фердинандовог убиства ( 28. јуна 1914. ) у Сарајеву Аустро-угарско царство - откривши да је атентат организован од заповедника Србијанске тајне службе - објављује рат Краљевини Србији, чиме почиње Први светски рат.

Године 1918. долази до уједињења Краљевине Србије (која је неколико дана раније анектирала Краљевину Црну Гору) с Државом Словенаца, Хрвата и Срба. Новонастала држава добива име Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, које ће 1929. бити промењено у Краљевина Југославија. Та мултиетничка и мултирегионална творевина представљала је остварење српске државне идеје политичког уједињења српског народа и земаља, што је битни елемент у идеологији како Срба у Србији, тако и Срба из Хрватске.

Почетком 90. година српски политичари, уз подршку већине народа изражену и на изборима, не желе прихватити осамостаљење бивших република и распад Југославије, што је довело до рата у Словенији (1991.), рата у Хрватској (1991. - 1995.) и рата у Босни и Херцеговини (1992. - 1995.).

У Србији долази до државног пропадања услед ратова, економских санкција и општег криминалитета у земљи, а на крају деведесетих дошло је до бомбардовања СР Југославије од стране НАТО-а због агресије и гушења албанске мањине на Косову. Од 2000. па све до данашњих дана Србија пролази кроз процесе реинтеграције у међународну заједницу и економске транзиције. 3. јуна 2006. долази до мирног раздвајања Србије и Црне Горе на две независне државе, чиме је број Срба, у околним државама изван матичне државе, достигао трећину укупног броја. 

 СРБИ У БАНАТУ

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је био Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини (веома мали део Баната административно припада граду Београду).
На територији Војводине, Банат је административно подељен на округе: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски.
 
На крајњем северу Баната, са леве стране реке Тисе налази се општина Нови Кнежевац у чијем је саставу село Српски Крстур  Најстарији писани документ о Крстуру се налази у делу др С. Боровског из 1715. године, где се он помиње за време феудализма у току четрнаестог века под именом Керезтур, а касније ПапокКерезтур, Папкерезтур, Кистур, Кересзтес итд...

 
По легенди име је добио по крсту који је подигнут у првом насељу где живе хришцани вероватно верници Оросламошког манастира са грчким калудерима који се после пада Чанада селе и подижу манастир у овим крајевима и тајно шире своју веру и одржавају хришћанство
.

  По једном другом народном веровању ово место је име добило за време владавине Турака, пошто су његови становници пружали сталан отпор и одбијали да дају обавезе, Турци поред осталих облика мучења тукли су крстом па је и настало име Крстур  

На овој карти из 1890. године је Српски Крстур ( Сзерб Сзт. Кересзтур ) уцртан као општина.

1876. године престао је да постоји кикиндски округ, те је читав Банат подељен на три жупаније: торонталску, тамишку и крашовску и подређен централној државној угарској управи.
Српски Крстур је био тада у Торонталској Жупанији, све до 1919. године када је настала Краљевина Срба Хрвата и Словенаца.


Извор: Карта Аустро - Угарске из 1890. године

По попису из 2002. године Крстур има 1658. становника а по последњој евиденцији од децембра 2005 године у селу је 1396. становника са 458. домаћинстава. Празних кућа је 75. а руинираних је и склоних паду 16.

 Број становника у несељу је сада 207. Што се тиче националне структуре , Срба је 887., Мађара 144., Рома 346. и 29. осталих националности. Број страчких домаћинстава са лицима преко 65. година је 131. у којима живи 173. лица. Укупно запослених је 165. а незапослених до 45. године живота 245. Регистрованих пољопривредних домаћинстава је 145. Укупан број пензионера је 208. а од тога 42. пољопривредна пензионера. Број корисника разних видова помоћи се попео на 139. Укупан број ђака и студената је 284. Од тога основну школу похада 197. ђака, средњу 58 и 29 студената. Морталитет становника од 2001. до 2005. износи 109. а наталитет у истом периоду свега 67. Сви ови подаци говоре да село, Српски Крстур полако одумире.   

 
 

  © www.krstur.com