Običaji | Naslovna

 Сачувајмо од заборава - Обренка Брзак

 
Народни обицаји у Српском Крстуру, као и у другим местима Баната полако се губе, мењају или сасвим нестају. Неки од њих су толико промењени да се једва могу распознати. Највише се одржавају верски обичаји који у Српском Крстуру имају дугу традицију а њихово даље очување, зависиће пре свега од младе генерације, која је слабо заинтересована за цркву и религију уопште.

 У Српском Крстуру живи велики број људи различитог порекла, имају много заједничких особина и сличних обичаја. Неки заборављени обичаји сакупљени са терена, по казивањима наших старих, овим путем ће остати забележени.

Обренка Брзак | Пролеће 2010
 

 3. део - ПОРОДИЧНИ ОБИЧАЈИ  


3.4 СВАДБЕ

  Свадба (весеље) је најмасовнији и највећи од свих ритуала прелаза у животу појединаца. Обичаји везани за ову прилику су очувани и данас са извесним изменама али је суштина остала иста. Свадбени ритуал се обавља углавном по следећем редоследу: прошевина, прстеновање, позивање на свадбу, свадба, одлазак младе код младожење и ношење девојачке опреме штафира, праћење кума, прва посета младе родбини. Када су одрађене све радње које предходе свадби, на сам дан свадбе заказано је венчање обавезно недељом.

Позивање сватова обично се врши неколико недеља пред свадбу. Тада буклијаш, младић из младожењине куће са буклијом односно чутуром напуњеном вином или ракијом и окићеном пешкиром и цвећем, позива госте, одлазећи у њихове домове.

Венчање се обављало у Месној заједници и у цркви. Сватови су вожени на венчање окићеним коњским колима а на коње се вежу тзв. прапорци (мала звона) и пешкири. Обавезно је свирао тамбурашки оркестар, нешто касније појавила се и хармоника. Сватовски кум је по правилу младожењин крштени кум који касније крсти и његову децу. Кум је најважнија личност на свадби, зато седи у средини стола на прочеље. По правилу девер је младожењин млађи брат а стари сват је младожењин старији брат, зет или тетак или неки ближи рођак. Стари сват је уствари други сведок на венчању. Две девојке које су убрађивале младу и  носиле младин шлајер звале су се Еенге.

Свадба траје онолико колико се пријатељи договоре а после тога преостали сватови прате кума кроз село. Младу води удата жена, најчешће мужевљева сестра и тада сватови вичу: "Наша је, наша је!"или певају песму,: ПЛАЧИ(име младе) САД ЈЕ ТЕБИ СВИЈУ ЖАО,ТА НЕМОЈ ИХ НИ ЖАЛИТИ КАД ИХ МОРАШ ОСТАВИТИ! ( бака Ката). А по речима бака Иванке:Плачи снајка, плачи здраво, зар ти није маме, жао а сутра ће већма бити јер је нећеш ни видити.! Сватови нуде сваког кога сретну ракијом а и њих нуде домаћини поред чије куће пролазе. Доручак се приређује код кума и за оне сватове који су остали до ујутру. Тог истог дана увече била је вечера за кума код ђувегијине куће. То вече млада и младожења послужују (дворе) госте. После свадбе млада долази у посету родитељима. Када се Кум испрати из авлије, брзо се узме велики перјани јастук, поцепа се а перје се баца високо у вис по целој авлији за будућу заједничку срећу младенаца.

БИРАЊЕ  ДАТУМА И МЕСЕЦА ВЕНЧАЊА
 

Иако се данас већина венчања одвија суботом, у прошлости се тај дан везивао за несрећу, као и петак, нарочито тринаести. 
Постоји песма по којој се планирало венчање у првој половини недеље:
 
Понедељак за богатство
Уторак за здравље
Среда најбоља од свих
Четвртак за губитке
Петак за крстове
Субота најгора од свих
Време венчања
 

 
Црквена заповест хришћанима забрањује прављење свадбе уз пост. Јер, због свадбене гозбе, која је редовно мрсна, прави се јавна саблазан и грех. Такође, венчање и свадба се не врше у среду и петак, на Крстовдан 18. јануара, Усековање 11. септембра и Крстовдан 27. септембра. Венчање се не врши на Васкрс, нити светле седмице, јер тада су свечани дани који су посвећени славном Христовом васкрсењу, и никакво друго  лавље није примерено тим данима.
 

  www.krstur.com