Običaji | Naslovna

 Сачувајмо од заборава - Обренка Брзак

 
Народни обицаји у Српском Крстуру, као и у другим местима Баната полако се губе, мењају или сасвим нестају. Неки од њих су толико промењени да се једва могу распознати. Највише се одржавају верски обичаји који у Српском Крстуру имају дугу традицију а њихово даље очување, зависиће пре свега од младе генерације, која је слабо заинтересована за цркву и религију уопште.

 У Српском Крстуру живи велики број људи различитог порекла, имају много заједничких особина и сличних обичаја. Неки заборављени обичаји сакупљени са терена, по казивањима наших старих, овим путем ће остати забележени.

Обренка Брзак | Пролеће 2010
 

 9. део - Васкршње славље


Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са
породицом одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана. Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

         

Оче наш Који си на небесима

Да се свети име Твоје
Да дође Царство Твоје
Да буде воља Твоја, и на земљи као и на Небу
Хлеб наш насушни дај нам данас
И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим
И не уведи нас у искушење
Но избави нас од злога
Јер је Твоје Царство, и сила, и слава у векове векова. Амин.

Отче наш, иже јеси на небесјех
Да свјатисја имја Твоје
Да приидет Царствије Твоје
Да будет воља Твоја, јако на Небеси и на земљи
Хлеб наш насушниј дажд нам днес
И остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим
И не воведи нас во искушеније
Но избави нас от лукаваго
Јако Твоје јест Царство, и сила, и слава во вјеки. Амин.

Васкрс

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада, не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, за овај празник је везаи обичај даривања јајима.
Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

 На други дан Васкрса се одлази на гробље пале се свеће а свештеник врши парастосе и помене за покој душа.Тај дан се износе фарбана Васкршња јаја на гроб и деле за душу.У неким местима као у Новом Кнежевцу се све ово ради на Рожичару а то је на мали Ускрс који пада у следећу недељу.

Туцање јајима


На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс
после јутрења  верни се причешћују, завршава се пост, а прво што ће верни појести после поста јесу обојена васкршња јаја а онда остало јело. Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама. 



Ревена


Обичајно удруживање људи у мање или веће групе, постоји у људском друштву од најранијег времена.

Има га и данас код свих људских заједница у веома различитим друштвеним облицима, без обзира на коме се културном нивоу налазе. Свако удруживање прате увек одређени мотиви, циљеви и интереси људи. Они почивају на обичајнним нормама, по којима се врше одређени задаци и радње на један уобичајен и устаљен начин. Ове норме се преносе с колена на колено, те се поједини обичаји дуго одржавају у једној  средини. Под извесним условима неке норме се мењају, али се увек прилагођавају средини и духу времена у коме људи живе. Зато се један исти обичај у различитим условима понекад различито и одржава. Такав је случај и са овим видом удруживања људи у јелу и пићу, које је познато под називом "РЕВЕНА",

Ревена се одржава на чисти понедељак ( прва недеља Васкршњег поста) у некој кући где се скупе само жене без присуства мушкараца, осим гајдаша или неког другог свирача. Зато се сматра да је то чисто женски дан и мушкарци ту немају приступа. После другог светског рата, када је почео да се празнује Осми март, овај се обичај скоро потпуно изгубио у Војводини. У северном и средњем Банату, до пре десет година, ревена се одржавала у Башаиду, Крстуру, Мокрину, Новом Милошеву и неким другим местима.

За одржавање ревене почињу припреме на неколико дана раније. Једна до две жене преузму улогу организатора и оне се старају да се све у реду и на време обави, како би иста протекла у што бољем расположењу. Ревена се одржава у било чијој кући, али се увек пази да у њој нема много деце. Зато су најпогодније куће породица без деце, или са мало чланова. Домаћица куће, испразни сувишне ствари из једне до две собе, а у њих уноси столове, клупе и столице, за предвиђен број учесника. Свака домаћица доноси собом нешто од јела и пића, онако како је раније било договорено.

 На ревену се долази од подне, пошто се до тог времена спреми јело и пиће и обаве други кућевни послови. Раније се доносило само посно јело и погача "укисело", јер од тог дана настаје велики ускршњи пост, када се није смело мрсити из верских разлога. Касније се од тога одустало, па се за тај дан спремало мрсно јело, печење, торта, разни слаткиши и пиће, као за неки благдан, или велики празник. Све се то заједнички једе и пије у домаћициној кући. Пре јела почасте се хладном ракијом. Тек после ручка настаје право весеље. Зато жене увек најме гајдаша, или неког другог свирача, који ће тога дана да их увесељава. Жене излазе у  двориште и на сокак да се провеселе уз пратњу гајдаша, а затим се поново враћају кући да наставе весеље, које траје до поноћи, а понекад се настави и сутрадан.  

У Крстуру се Равена одржавала у кућама код баба Чарне кокицине, Кристине Ракине, баба  Ике джатине, Руже Белошев...  Бака Љубинка Бибицина  и  Гина поштарка су се убрађивале у мушкарце и биле главне за скечеве, те је тако настала изрека Јашићеш магарца ко Љубинка Бибицина за онога ко мало више попије.

Мушкарци не присуствују овом обичају, осим свирача. Они и сами избегавају да присуствују ревени, јер знају да тај дан припада само женама, које тада уживају потпуну слободу. Ако се неки мушкарац случајно деси код жена, оне с њим збијају такве шале да је принуђен да их сам напусти. На Равени у нашем селу су свирали Рада Гајдаш а по некад Злата и Буцко тамбураши.

На ревени се праве разне шале и певају такве песме које се у другим приликама не могу срести и чути. Нека жена се обуче и маскира као мушкарац, па иде и љуби остале, а друга се маскира и преруши у берберина, који брије жене неким дрвеним бријачем а оне за то плаћају одређену суму новца. Од тог новца купује се нешто за јело и пиће, или се њиме исплаћује свирач. Ту су исписане и разне пароле са веома разноврсним, слободнијим текстом, све је то пропраћено веома бурним расположењем у песми и хумору, што је зачињено маснијим садржајем. Највише се певају  песме, које се у другим приликама не могу чути.

 Озбиљније песме се никада не певају на ревени, јер би она у том случају изгубила од своје оригиналности.Забележено је више ревенских песама које су се некад певале, али их због њихове садржине не можемо наводити. Наводимо само почетак једне од њих:

Кад се жена ревени у глави јој црв.

Муж отрчи код бербера да јој пушти крв.

Кад је бербер дошо све је жене обријо итд.

Због оваквих песама и шала, неки мужеви нису дозвољавали својим женама да се ревене, јер су се бојали да им се жена не отме испод руке. Међутим, ревена је као друштвени обичај широко прихваћена у народу и одржала се све до данашњег времена. То је био једини дан у години када је жена била поштеђена тешког рада у кући и пољу и када је уживала велике слободе у понашању.

 Све што жена учини на ревени, неће јој нико замерити нити је осудити, али у другим приликама, она би била изложена подсмеху не само у кући већ и у средини у којој се креће и живи. Такви би се поступци косили са уобичајеним друштвеним схватањима и етичким нормама који владају у једној средини.

У овом обичају назиру се извесни трагови матријархата, што потврђује и неограничена слобода, коју жена ужива тога дана и одржавање обичаја без присуства мушкараца.

 

  www.krstur.com