Običaji | Naslovna

 Сачувајмо од заборава - Обренка Брзак

 
Народни обицаји у Српском Крстуру, као и у другим местима Баната полако се губе, мењају или сасвим нестају. Неки од њих су толико промењени да се једва могу распознати. Највише се одржавају верски обичаји који у Српском Крстуру имају дугу традицију а њихово даље очување, зависиће пре свега од младе генерације, која је слабо заинтересована за цркву и религију уопште.

 У Српском Крстуру живи велики број људи различитог порекла, имају много заједничких особина и сличних обичаја. Неки заборављени обичаји сакупљени са терена, по казивањима наших старих, овим путем ће остати забележени.

Обренка Брзак | Пролеће 2010
 

 10. део - Обичаји пре Божића


 Детињци

Детињци се славе трећу недељу пред Божић, спадају у покретне,померајуће празнике.  Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање за Детињце, Материце и Оце ма вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је у свом животу човек добро учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и дреше се онима који их вежу. 

 Материце

Материце се славе другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се дреши. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и у нашим храмовима, нарочито по градовима. Побожне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се дреше поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао. 

Мислим, мислим једнако већ недењу дана,

Шта ли ми је купила моја мила нана.

А сутра ће свој деци материце доћи,

И сваки ће са узицом својој мајци поћи.

А ја чувам узицу мајчицу да вежем,

Добро да је упетљам ал нећу да стежем.

А она ће ја то знам, само да се смеши,

Поклон ће да ми да, с њим да се одреши.  

 Оци

Оци или Очеви је српски празник који се слави прву недељу пред Божић. Тога дана, исто као и на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се дреше (одвезују) поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детињци су породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. 

Зора свиће петли поје, ево белог дана,

из кревета брзо скачу и Рада и Стана.

Сакривено уже траже у руке га стежу,

па полако ал нејако свога оца вежу.

А он њима лутке даје и по два ђердана,

а њима се лице смеши срећом обасјане. 

 Ваведење                      

Ваведење је један од дванаест великих хришћанских празника. Означава улазак (уведење) свете Богородице у храм. Празнује се 21. новембра по старом, односно 4. децембра по новом календару.

Марија је, као трогодишње дете, у складу са заветом родитеља, Јоакима и Ане, да ће, ако добију пород, дете дати у храм, доведена у Јерусалим и уведена у храм. На улазу у храм дочекао је отац Јована Претече, првосвештеник Захарије.

Код Срба се овај дан још и зове Света Пречиста. На овај дан, који се зове и Женска Богородица, светкују се родиље и нероткиње, а многи се на овај дан и причешћују. У Србији је ово усечни дан, дан када се не предузимају важнији послови. Осим оних који овај дан светкују као своју славу, ово је и дан који светкују сточари.

 Туциндан

Туциндан је народни празник који пада 5. јануара, два дана пред Божић, односно дан пред Бадњи дан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница тукла убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из страних многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу не ваља тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

 Печеница припремљена на Туциндан пече се сутра, на Бадњи дан. У народу постоји веровање да утроба печенице, припремљена на Туциндан, има лековита својства.

 

  www.krstur.com